D A R K O   D E L A L L E
 

Simbologija

"... Univerzum je sastavljen od večnih i beskrajnih energetskih tokova. Naša stvarnost je samo jedna od mogućih kombinacija. Dok radim, jednostavno se priključim na neku drugu kombinaciju i moja svest je interpretira kroz ljudski prepoznatljive elemente. Tako nastaju moje slike... "
Teret sopstvene važnosti

Ulje na platnu, 90 x 130 cm, 1997. Privatna kolekcija, SAD

Zapažanja kustosa

Gore rečeno je ključ za razumevanje svega što radi. Sličan pristup stvaralačkom procesu imali su i nadrealisti prve polovine prošlog veka kroz "diktat nesvesnog", baziran na psihoanalitičkim teorijama.

Verujem da su mu dodiri sa novim kulturama i praktikama šamanizma koje je imao, dok je živeo u Venezueli, pružili deo slagalice koji je nedostajao: Vizija sveta antičkih Tolteka sa područja srednje Amerike, i njihovo tumačenje svrhe našeg postojanja, podudarala se u potpunosti sa svime što je slikao od samog početka.

Umetnik naziva "uključenjem na internet Univerzuma" šamanske praktike koje vode "uspostavljanju veze sa Duhom".

Rečima umetnika to je "nastavak prekinutog evolutivnog procesa", što je i tema ove slike.

Oslanjajući se na sopstveno poznavanje umetnikovog pogleda na svakodnevni svet, mogu Vam ponuditi moje viđenje teme i simbola na ovoj slici:


Kao vrsta smo grabljivci i pogled centralne ličnosti odaje njegovu večnu potragu za plenom, bio on hrana, novac ili moć.

Društveni poredak je ogroman teret koji ga obavezuje da ostane miran, podređen i da sve vreme balansira, te time izbegne da monolit zakona, obaveza, običaja i navika, izgubi ravnotežu i padne.

Nemirne vode nepoznatog sveta pokušavaju da prodru u njegovu strogo kontrolisanu stvarnost. Njegov razum gradi brane da bi se zaštitio od udara koji može da ugrozi tu, jedinu dozvoljenu, stvarnost.

Čvrstom rukom održava kotrolu nad drugim bićem koje živi u njemu - onim "drugim ja" - jedinim koje ima znanje i sposobnost da ga oslobodi i da ga izvuče iz nerešive i statične situacije. To je razlog što šamani smatraju da smo se pretvorili u sopstvene tamničare.

Umesto da načini napor i zbaci teret koji ga sputava, odabaraće ulogu bića punog samosažaljenja koje plače zbog nanetih mu nepravdi i sopstvene neizbežne sudbine.

Kada dođe do kraja svog života, a smrt otvori svoju gubicu da bi proždrala njegovu svest, za samo kratak trenutak će nestati sve ono što ga je ograničavalo. Istovremeno će doći do spoznaje da smo večiti putnici, zaustavljeni privremeno u ovoj realnosti, koju zovemo život.