D A R K O   D E L A L L E
 
 
ČUDOTVORNA RUKA Sv.IVANA TROGIRSKOG

Ulje na platnu, 90 x 33 cm




KOMENTAR AUTORA

Slika je radjena za moje rodjake Iva i Lidiju Delalle, za njihov letnji dom u Trogiru, jednu predivnu kamenu kuću sa pogledom na glavnu kulu grada - čuveni Kamerlengo. Kao istoričar umetnosti i strastveni kolekcionar slika, Ivo mi je postavio samo jedan uslov - dimenzija slike je ograničena na 90 x 30 cm, jer samo toliko mesta mu je ostalo na zidovima prekrivenim slikama poznatih autora!

Dok sam razmišljao o kompoziciji na ovom, za mene neobičnom formatu, pogled mi se zaustavio na gradskoj kapiji i tog trenutka se setih priče moga oca o opsadi Saracena i ruci Svetoga Ivana Trogirskog!
Po legendi, Saraceni - srednjevekovni naziv za sredozemne gusare, mahom muslimanskog porekla - doplovili su pred Trogir sa velikim brojem brodova i ljudi, spremni da ga opljačkaju a stanovnike odvedu u roblje. Kao deo priprema za odbranu, stanovnici su iz katedrale izneli svoju dragocenu relikviju - kosti ruke Sv. Ivana, prekrivenu plemenitim metalima i draguljima, i postavili je na zidine, iznad gradskih vrata. Po priči, to je oteralo Saracene i grad je spasen.

Legende obično ne daju podatke koji se slažu sa istorijom, pa ni ova nije izuzetak. Medjutim, ono što je mene zainteresovalo je "mirakul" - čudotvornost, dogadjaj za koji ne postoji racionalno objašnjenje.

Ako svet oko sebe pokušavamo da shvatimo koristeći samo vidljivo i opipljivo, ograničavamo sebi domet saznanja. Uključimo li i svet nevidljivog, svet ideja, sila i energija, naša percepcija ulazi u područja u kojima su ovakvi dogadjaji mogući i potpuno razumljivi...

U Beogradu, 29.11.2011.

Autor, Delalle Darko







 

KOMENTAR GALERIJE


Kod većine kritika koje pišem, pokušavajući da slike objasnim i približim publici, problem mi predstavlja nedovoljan broj elemenata koji su na raspolaganju za ozbiljnu analizu.
Kod Darkovih slika, situacija je obrnuta - toliko su složene da, koji god pristup da odaberem, ne uspevam uvek da obuhvatim sve unutrašnje veze i simbole, te da ih povežem sa prikazanom scenom.

Razlog za to je ono što umetnik naziva "transfer znanja". Njegovo dugogodišnje bavljenje ezoteričnim praktikama, u rasponu od šamanizma do zapadne ceremonijalne magije, dalo mu je obilje "tehnologija", ali i uvide u načine kojima su se ta znanja prenosila sa generacije na generaciju.

Za njega, umetnost predstavlja izuzetno efikasan medij kojim se takva vrsta informacija prenosi dalje kroz vreme.
Istovremeno, želi da podstakne gledaoca da istražuje i primenjuje, u svakodnevnom životu, ono što mu je kao fragment, najava, preneto kroz sliku.

U ovom slučaju, koristeći legendu o Sv. Ivanu i odbrani grada Trogira, umetnik ostvaruje "transfer znanja", opisujući nam mehanizme i okolnosti potrebne za stvaranje dogadjaja kojeg opisujemo kao čudesan ili natprirodan.

 

P U T   V O L J E

Najvažniji deo slike nisu ni magična ruka koja zaustavlja neprijatelja, ni brodovi koji gore, niti anđeli koji izlaze iz plamena. Ključ za ovu sliku su četiri male figure koje sede na kamenoj hridi, u senci glavnih dogadjaja.




   

U potpuno mirnoj atmosferi ovog malog ambijenta, četiri žene, ogrnute i pokrivenih glava, kroz molitvu traže spas za svoj grad i svoje porodice. Možda su iz gradskog samostana, možda su plemkinje ili su seljanke koje su se sklonile iza gradskih zidina?
Situacija oko njih u potpunosti je izbrisala ove razlike - one su sada svesne svoje smrtnosti i izvesne smrti svojih bližnjih. Ispunjava ih strah, iz koga je jedini izlaz molitva i nepokolebljiva vera da postoji neko, nešto, što će ih spasiti.

Ovo je mesto stvaranja volje.

Da bi se volja stvorena na zemlji ostvarila, mora prvo dopreti do viših nivoa postojanja, prolazeći kroz relikviju na koju je fokusirana pažnja žena.
Oklop od metala nestaje i svečeva ruka dobija život, potvrdjujući nam naše neotudjivo pravo na besmrtnost. Preobražene kosti postaju izvor zemaljske moći.



Volja dolazi do neba.

Spoj neba i zemlje objavljuje se pojavom arhandjela. Rafael, Mihael i Gabriel, predstavljaju mistične elemente vazduha, vatre i vode. Naslikani su u pozi koja istovremeno odgovara baroknim slikama i super junacima Marvelovih stripova (kako se arhetipi sporo menjaju!).
Delujući u skladu sa izrečenom voljom, pokreću sile koje će dovesti do sloma saracenske armade.

 



Volja se materijalizuje.

Snažni vetrovi i morske struje guraju deo flote dalje od grada, dok ga magla zaklanja.
Vatra zahvata brodove koji su se približili, a mrtvo oko na demonskoj glavi broda ukazuje da su kormilari oslepeli.
Robovi, čija je sudbina vezana za brod, umreće zajedno sa gusarima. Nužno zlo da bi se ostvarila pravda, ili kako to danas kažemo - prihvatljiva kolateralna šteta...

 

Volja se ostvaruje.

Četvrti arhandjel, Uriel, spušta se do najnižeg nivoa postojanja i uzima fizički oblik.
Zemljina kora se pomera, otkrivaljući užareno jezgro, gde će na kraju završiti brodovi i njihove posade.
Prikazan je kao vitez na konju koji probada zmiju - klasičan motiv, klasična simbolika - bio sam spreman da kažem, sve dok nisam prepoznao neobičan šlem crvene boje - skafander iz Odiseje u svemiru 2001, filma Stanley Kubrick-a.
Pobeda nad zlom, dakle, nije konačna, vodiće se i u budućnosti, do kraja sveta. Pohlepa i okrutnost gusara ili ludilo superkompjutera HAL su isto, a borba je normalno stanje stvari.

 

R E A L N O

Ako ostavimo po strani ezoterični sadržaj, i pogledamo prizore na slici, pažnju privlače pravci kretanja - brodovi, plamen i dim iznad ruke, zemlja koja se otvara, nagnuta ruka - sve te sile su postavljene u apsolutnu medjusobnu ravnotežu, tako da slika pre ostavlja utisak mirog letnjeg jutra, nego dramatičnog dogadjaja.

Gledajući posebno svaki od ambijenata, nailazimo na istu atmosferu: posada broda u plamenu, smireno i organizovano ispunjava naredjenja svog kapetana, a grupe ljudi okupljenih za odbranu ispod zidina, lako se mogu zamenti za svakodnevnu scenu trgovine uz obalu. Čak i arhandjel Uriel kao da rutinski obavlja svoj posao ubijanja zmije...




  Istražujući dalje, posmatram sliku u crno-belim tonovima.
Kao i uvek na njegovim slikama, nalazim tragove izuzetnog crtača - jasno definisane oblike, planove u prostoru koja se grade kroz intenzitet obrade pojedinih elemenata, detalji naglašeni više crtačkim nego slikarskim tehnikama.
Ali i tu vlada sklad i mir...


Šta je dakle to, što nam ostavlja nesumnjivi utisak da je reč o sudbinskom dogadjaju, o drami?

Odgovor je jednostavan - boje, dovedene, na pojedinim delovima slike, do granice apstraktnog, kada same sebi postaju svrha i cilj.
Male dimenzije slike i zahtevani format, ograničili su upotrebu velikih figurativnih masa kojima se umetnik inače služi rešavajući kompoziciju.
Pokret na slici je sveden na minimum, da bi sačuvao prostor izmedju glavnih elemenata, a jakim bojama obradjeni su delovi slike, tamo gde je bilo potrebno potvrditi postojanje kretanja.

Slika se razlikuje od njegovog dosadašnjeg opusa, iako se bez sumnje prepoznaje kao njegov rad.
Za mene predstavlja još jedan dokaz za sposobnost autora da prevazidje svoj dosadašnji rad i da napreduje.

   

Valencia, Novembar 2011.

Jose Vincente Vivas